Вук Жикић
МОТИВИ ПОКАЈАЊА У ЖИТИЈУ КРАЉА ДРАГУТИНА ДАНИЛА II
Живот средњовековног човека испуњен је литургијом, што значи да је за њега Христос мера свих ствари, центар свега, све(т) се гледа Христом, све(т) се тумачи Христом. Свака „слика је далеки одраз невидљивог Пралика, а говор или реч – исказивање – или откривање Логосаˮ[1]. Дакле, „доживљај света је мистичан и апстрактанˮ – песнички, јер „песништво је у природи свакога религиозног књижевног стварања у средњем веку, као што је песма још у античка, библијска времена најприроднији израз религиозне емоције која је и нагонила на стварање једнога цара, као што је био Давид, или пророка, какав је пророк Јеремија.ˮ Молитва, самим тим и песма, биће „увек на уснама и у перу средњовековног књижевника, да њоме њеним стихом и ритмом, изрази своје дубоко узбуђење у сусрету са нечим што ʼније од овог светаʼˮ.[2] Средњовековљанин, дакле, „није хладан, досадно учен, неинвентиванˮ схоластик, „његова религиозност достиже и суптилне висине лирског доживљаја у коме се религиозно спаја са естетским, Логос са Лепотом.ˮ Средњовековљанин „је и политичар и пажљиви посматрач историјског збивања. Он је у свему песник више но приповедачˮ.[3] Он је чежњиви идеалиста, трезвени сањар, вечно занесен Христом. Док чита житија, усредсређен је на откривање суштине, на созерцање, на ишчитавање библијских симбола, а самим тим и „структуре стилаˮ[4], на „расплетање плетенијаˮ[5] помоћу којег долази до свеобухватне целине, до Лепоте.[6]
Житије је омиљени књижевни жанр нашег средњег века. Људи су га могли слушати при цркви, у манастиру, те су се тако сви подједнако надахњивали свештеним узорима. Главна сврха житија јесте васпитна, „педагошко-моралнаˮ[7], а његов „циљ је прослављање светитељаˮ[8]. Житије „хоће да покаже како се и у људском „житијуˮ (живљењу) може достићи поистовећеност са прототипом будућег бесмртног човека – богочовеком Христомˮ; оно се „пише да би деловало примером и омогућило читаоцима даље изједначавање са праузором идеалног човека. Житије светих треба да множи свете људе, да рађа нове свецеˮ[9] и као такво доказ је живота по Јеванђељу – „нужна је допуна и продужење Библије, те и илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао закону Христове вере и узрастао у меру раста пуноће Христове.ˮ Жанровски посматрано житије је „постало из записа о страдању првих мученикаˮ („аcta martyrum, μάρτυρας, жанр мученија)ˮ и оно је остварени идеал, потврда јеванђеља, „успомена на чињеницу једнога моралног преображајаˮ и успелу „реализацију Христових заповести.ˮ Светитеље (у житију) „поштујемо не због тога да бисмо нешто придодали њиховој постојећој слави (може ли обична реч нешто придодати слави оних чија дела већ јесу славна?), него да би се прославили они који их прослављају и да би се са њиховом ревношћу поистоветили сви који слушају реч о њима, налазећи у њиховом спомену побуду (подвукао В. Ж.) за своју личну ревност.ˮ[10] Јер, „хвалећи Светога, хвалимо врлину; једна је и иста ствар – помињати Светога и величати врлину (свȅтӣ = врлина)ˮ[11]. Управо у овим речима Светога Григорија откривамо сву важност житија за средњовековног човека.
„Основна обележја житија носе сакрални, свештени карактерˮ.[12] Идеал средњовековног човека јесте „да сав живот свој у миру и покајању проведеˮ.[13] „Живот је схваћен као духовни „агонˮ (или словенски – подвиг), као борба (непрестана), напор да се освоји трофеј светостиˮ, па је тако од пресудног значаја то како човек проводи своје (слободно) време. По речима сиријскога епископа Павла: „време је елеменат освећењаˮ. Средњовековни човек „молитвом освештава (персонално) време и историјуˮ[14], и то молитвом у најширем смислу, као огледалу нашега „живота и спасењаˮ[15]. „Сваки догађај има у (свачијем) житију своју религиозну интерпретацију, сваки је провиденцијалан, и нема ничега случајног. Живот је једнога свеца од почетка и препочетка па све до краја планиран у божјем провиђењу.ˮ[16]
Али пошто су и средњовековљани само људи, и они су подложни злу, греху и смрти. Тако је њихов однос према греху, паду, немоћи, злу и смрти другачији од искуства модерног човека. Ако постоји суштинска разлика у искуству духовног живота средњовековља и нововековља – било би то смирење, покајање, (духовно) сиромаштво (као прво Блаженство), преумљење, метаноја, послушност. У средњовековљу, што ће се одразити и у речима Амфилохија Радовића, „покајање је најважнија мера људског живота; тамо где постоји покајање, постоји и могућност препорода, могућност јединства.ˮ Дакле, средњовековље „не верује у апсолутне, самосталне и сопствене моћи разума, који је оштећен природним грехом.ˮ Човек ништа не може сам – све је у рукама Божјим.
Овај увод био је неопходан да би се барем делимично представио светотајински живот средњовековља и да би се боље расветлило покајање краља Драгутина. Можемо слободно рећи да је житије световно-литургијски жанр како по утицају (обиљем цитата из Билије) тако и по функцији (користи се у цркви, али и у држави, као посебан вид владареве свештене историје). Тумачићемо житијин лик светог сремског краља кроз библијске мотиве покајања и њима додатно осветлити Драгутинов лик.
ТОПОС ПОКАЈАЊА У ЖИТИЈУ КРАЉА ДРАГУТИНА
Православна црква учи да је смерност „душа љубавиˮ. Да бисмо боље разумели Житије пред нама, у еклесиолошком дискурсу речи покајање, смирење и послушност у блиској су вези и можемо их чак сматрати синонимима. Покајање доводи „верника у стање чистоте – каје се и исповеда да „опет почне добри почетакˮ[17]. Хришћанину треба стално покајање и исповест, као непрестано актуализовање благодати примљене на крштењу. По патријарху Данилу III, покајање је „корен побожности и почетак свега доброгˮ[18], а по речима Илариона Ђурице – „постулат етике.ˮ[19]
Не случајно, почетак Драгутиновог житија говори о значају имена: Драгутин као световно име, и Теоктист, монашко. Кључна реченица с почетка, по свему судећи типског увода житија, говори о исповедању: „Начетак Господу је исповедање његово. Исповедање поред основног значења – признање, покајање, исповест (грехова Богу) означава и – изношење, излагање, сказивање, разлагањеˮ[20], али и „благодарење, захваљивање, хвалу и славослов Богуˮ[21]. Овај исказ најављује оно на чему ће почивати житије – Драгутиново покајање и исповедање. Поред топоса изабраности, доброукорењености, говори се о „појању богољубазног младићаˮ[22], које сведочи о његовој дубокој побожности и литургијском животу.
После увода следи експозиција. Сцена се припрема за сукоб оца и сина. Отац обећава и сину и угарском свату да ће Драгутин бити владар, још за његова (Урошева) живота. Драгутин је, међутим, живео са женом у двору својих родитеља, и чекао. Био је крајње смирен и кротак, што сведоче цитати из Библија о служењу, смирењу и стрпљењу[23].
Већ у следећем поглављу долази и до сукоба и до разрешења. Драгутин је наставио смирено молити оца, али је губио стрпљење јер није добио ни педаљ земље, нити наишао на разумевање родитеља, који због „наговора лукавогаˮ не попопушташе, како објашњава хагиограф. Отац је статичан, не одговара, и то покреће житијног јунака на делање –– одлази угарскоме тасту. Можемо видети градацију и промену у Драгутиновом опхођењу према оцу. Губи стрпљење. Почео је с молбама, завршава с укорима и претњама. Библијски наратив користи у своју корист, говорећи оцу: „И слуге имају више од сина!ˮ[24] Изокренуо је причу о блудноме сину. Искористио ју је на укор оцу. Он је као добри син у параболи о блудном сину, који је остао уз оца, али којег отац уопште не примећује. Поглавље врви библијским реминисценцијама из Старог и из Новог завета о односу родитеља и деце. Драгутин иде дотле да на себи примењује Господње речи: „жалосна је душа моја до смртиˮ[25]. Амбивалентност је очигледна. Ситуација готово трагична. С једне стране, заиста је у праву Драгутин, али с друге – да ли је сходно јеванђељу да се толико противи ономе ко му је дао живот? Он покушава да нађе најбоље решење. Моли се Богу. Након одласка тасту и узимању војске, не престајући с мољењима, овога пута отворено укорева: „О велика и љута неситости […] погледај на сутрашњи дан, јер не знаш шта ће родити данашњи. […] Слушај реч Владике, који каже: Јер отац је, рече, у Сину, и Син у Оцуˮ (Јов. 10, 38).[26] Драгутин опет интерпретира Библију у своју корист! Његови аргументи су библијски, овиме донекле и оправдава, олакшава своју савест ако би се одлучио на оно најгоре (да дигне руку на оца).
Радмила Маринковић у књизи Светородна господа српска говори о Драгутину као трагичној личности. Његову трагичност упоређује са античком трагедијом и са Шекспиром. Даровити Данило Пећки пред нас поставља хамлетовски избор, хамлетовску ситуацију, и то пре Хамлета, пре Шекспира. Код српског архиепископа то је драгутиновска ситуација, драгутиновска дилема: „Смрт или живот, и не знајући шта да чини, подиже руку на свога родитеља.ˮ[27] Дакле, из неизвесности, незнања греши Драгутин. Силом узима престо од оца, прогнавши га у Хум, где се краљ убрзо и упокојио.
Након разрешења следи сцена Драгутина с мајком, сада удовицом. Свестан значаја родитељског благослова настоји га добити од мајке. Моли је за опроштај. Неће поступити према њој као отац с њим. Поделиће своју земљу с њом, обилно ће је даровати. Мотив покајања дат је цитатом из Библије: „Молитве родитеља утврђују домове дециˮ (Сир. 3, 9). Очев благослов од пресудног је значаја за човеков живот. Очев благослов учвршћује домове, он је важан и у Старом и у Новом завету. Човек не може ништа без очевог благослова. Лишен њега – стагнира, пропада. Мајка опрашта сину, поучава га, а Драгутин са љубављу и благодарењем прима благослов.[28]
У самом наслову следећег поглавља писац нам открива језгро житија: „Краљ Драгутин несрећним случајем пада с коња. Кајање Драгутиново. Драгутин предаје престо своме брату Стефану Урошу II Милутинуˮ (подвукао В. Ж.).
Претходни библијски мотив покајања, свађе оца и сина, тек сада резултира својим последицама. Сваки грех има своје последице, и то је добро увидео Кашанин, рекавши да „код Данила нема греха који остаје без казнеˮ[29]. Његов пад с коња јесте Божја воља и представљен је као Божије „знамењеˮ[30], човекољубље Божје, али и као (по речима Радмиле Маринковић) „свест да на српском престолу може бити само морално чист владарˮ, јер „Драгутин више нема морално право на престо.ˮ[31] Након пада, Драгутин долази до спознаје о сопственом греху. Свој пад тумачи као Божју опомену, а сам Данило II говори како га Бог није хтео лишити Небеског царства, усадивши га на земаљски престо славе, јер Драгутин, иако крив, праведно влада – „у његовој држави није било неправде и гордости. Али Бог „хтеде показати слугу свога очишћена да не умре живећи у земаљском царству и павши у грех.ˮ[32]
Драгутин се моли, проси опроштај, разговара сам са собом, при чему долази до изражаја Данилово плетеније и стил, различит од ранијих житијиних писаца. Драгутинове молитве препуне су покајничких псалама, сву своју мотивацију за кајање Драгутин црпи из познатих делова Библије, као на пример Мојсијевог петокњижја: „Не послушах заповести: ко злостави оца или матер, смрћу нека умре.ˮ Животописац чак наводи да му се грло загорчало због греха.
Драгутин продубљује своје покајање нагомилавањем библијских цитата који јасно обелодањују његов грех; и не само тим него и отвореним ридањем, вапајима над самим собом, постављањем реторских питања, дијалозима са сопственом душом, монолозима и томе слично. Тек у покајничким молитвама, покајничким минижанровима долази до изражаја средњовековна поезија[33] и исихастичке тенденције Даниловога стила: пре свега поунутравање, експресивност[34], изражавање оног најдубљег, најскривенијег у људском бићу, откривање „талога срцаˮ[35]. Занимљиво је и поновно помињање грла, које је асоцијација за појање, које је весник дубина Божијих. Некада дубок и богомудар, а сада горак и површан. Међутим, Драгутин се не задржава само на речима, његово је кајање искрено, он прелази на дела. Свој престо и своја владарска обележја, инсигније, предаје брату уз поуку и дирљив братски призор[36]. Трансакција власти је извршена. Човекољубива Божја правда је испуњена.
Поглавље се завршава Драгутиновим освешћењем, његовим речима брату Милутину: „У чему си у недоумици да ли је Богу угодно, у њега јединога моли[37]. И мене не заборављај у љубави срца твогаˮ. Посреди је дакле најава Драгутинових подвига: „Треба да се самовољно предамо ка страдањима и телесним боловима, као што смо вољно учинили зло и оно што Богу није угодноˮ[38].
У следећем поглављу приказано је Драгутиново подвизавање у Мачви, земљи коју му је даровао угарски краљ и којом сада краљује. Ваља напоменути да као што сећање на смрт у православној аскези претходи молитви, тако и покајање претходи сваком Драгутиновом добром подвигу и делу. Што је више добрих дела, подвига, милостиње – то је и покајање веће и искреније, а што је покајање чешће – ближе је опроштење, освећење и на крају обожење, тј. спасење. Мера покајања светог краља пропорционална је количини његових смирених добрих дела (из покајања, из љубави). Често опис његових уздаха, суза, трудова, подвига и милостиње прати топос неизрецивости, што додатно даје на експресивности, по којој је Данило препознатљив.
Песничко је кајање светога: „О, душо малаксала, о душо убога, све дане живота свога преживела си у небризи; о душо, […] Нема ти спасења, но вечна мука. […] Отвори ми, предобри Владико, отвори ми недостојноме и јадноме двери[39] милости твоје.ˮ[40] Свети укорева себе, понире у сопствени хад. Парадоксално, што дубље понире, што је сиромашнији собом – то је богатији Богом и то је радоснији – Свети је распео своје тело и приклонио се духу (Гал. 6, 10).
Топоси скромности и покајања најчешћи су и најважнији у овом житију, а неретко иду уз топосе неизрецивости. Све ово су начини којима Библија обликује житије и јунакову личност, али и личност читаоца. Код Данила је присутно тзв. „плетеније композиције“[41]. То је заправо „компликовање унутрашње структуре“ многим различитим поджанровима (нпр. унутрашњим монолозима и дијалозима „са својом душом“, покајничким исповедањем, молитвама итд.). Повећањем поунутравања, интроспекције повећава се и „узбуђеност“, те у први план избија „унутрашња личност јунака“, тако да је структурална улога „библијских присећања“ од великог значаја за тумачење житија – као што смо то до сад на неколиким местима и показали. Код Данила је све саздано од Библије, па су оваква тумачења многобројна (а нажалост, недовољно још истражена).[42]
Драгутинове су молитве исихастичке. Он се не моли за уобичајене ствари. Он се моли за покајање, за „извор суза“, опште исихастичко место. Посебно је сликовит приказ његовог покајања спојеног са топосом неизрецивости, односно реторским питањем – „Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочаше?ˮ[43] […] – „не само да не оплакиваше себе, но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима (Пс. 132,4). Постељу своју сузама мочаше. У земљи беше ископано место као гроб […] пун трња и оштрог камења.ˮ[44] Готово натуралистички опис, по речима Ирене Шпадијер.
Заиста је Драгутин испунио апостолску заповест и умро за грех, преосмисливши своје крштење и испунивши завете дате на крштењу (Рим. 6, 11–12). Но, сва је његова величина у синтези специфичне двојности: с једне стране владар, краљ сремски, с друге стране – подвижник, монахујући покајник. Управо на томе почива његова светост и његово чудо. Посветио се живећи у свету, поред свих владарских брига, поред жене и деце, као што и наводи Данило Пећки, и то све у тајности, скривајући подвиг. Једино је писац тајни зналац таквих његових подвига.
Преумљење га је изменило. Сада му је глас поново крепак: „Стојећи у великом подвигу, крепким гласом и топлим сузама вапио је ка Владици.ˮ Тек сада Драгутин је заиста драг Господу, испунио је назначење свога имена.
Од библијских личности Драгутин се пореди са Јовом (великим у страдању и трпљењу) и Аврамом (великим у гостољубљу и милосрђу) и са Савом Српским (пошто је обилато помагао светињама и потребитима у Светој Земљи и свуда у држави, те је хтео и да ходочасти као Сава).
Као доказ исихазма у Драгутиновом житију може послужити његова преписка са синајским и палестинским духовницима. Очигледно је да су га они духовно подучавали, па и руководили. Исто је поступала и његова мајка Јелена у преписци са духовницима, а касније ће исто тако бити у преписци с њима и Јелена Балшић. Не заборавимо, то је и време када се јавља исихазам, који је настао на Синају. Познати су тзв. Синаити, који су прво стигли на Свету Гору, а касније и у Србију. Фигура духовника заузима важно место у средњовековљу. „Без духовника је немогуће духовно напредовати. Колико је неко послушан свом духовном оцу, толико је послушан и Христу. Духовник обликује (љубављу) нашу личност у Христу, преко духовника градимо свој однос с Богом и упознајемо Га (а о Њему знамо управо онолико колико га волимо […])ˮ.[45]
При крају житија, када је Драгутин пао у болест, предосетио је Дан суда господњег који му се приближава, тако да је све обавестио о скором његовом разлучењу и жељи за монаштвом. Монашење га је посебно радовало – Бог га је увео у небеско војинство. То му је давало снаге и духовне радости у ратовању против тела. Чак и у болести, Драгутин није престао са својим подвизима, но је и више настављао ревновати и био радоснији. Само његово монашко име Теоктист означава оног који је задобио Бога.
На крају житија имамо два чуда. Чуда су, иначе, „главна обележја и знакови препознавања светости.ˮ „Чудо се објашњава искључиво дејством самога Бога; уколико то човек чини чудеса, не чини их он већ Бог преко њега, те су његова чудеса, онда, знамење божјег присуства у њему и према томе – доказ светости.ˮ[46] Прво чудо јесте његово самомучеништво: „Појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли […] једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова.ˮ[47]
Нико не очекиваше ово, јер Свети живљаше у свету ратујући, краљујући, бринући се о породици и отачаству и ипак имаше времена и за велике монашке подвиге. Драгутин је свети краљ монах. Обједињује две крајности у себи, спаја наизглед неспојиво. У исто време је и владар-ратник и монах-подвижник, али и просветитељ, мисионар („многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти ихˮ)[48]. Дању краљује и ратује, а ноћу се моли и подвизава. Живи двоструким животом, двоструком светошћу: једном „унутрашњом, тајном, духовном, покајничком и аскетском, познатом само писцу„ и другом – „спољашњем, јавномˮ, описаним у Милутиновом житију (ратнички аспект свечева лика).[49]
Друго чудо јесте нетрулежност његовог тела, што указује на целомудреност и чистоту. Живео је са женом у свету као са сестром „више од двадесет и три годинеˮ и тиме испунио апостолску реч: „Има који имају жене, као и да их немају.ˮ[50] Подвиг целомудрености, тј. намерно одлучење од своје жене, омогућило је Драгутину да води двострук живот – ратника краља и аскете монаха.
Но, поред очигледне светости, свети не жели да се ишта сазна, нити да се његове мошти откривају („са страшном клетвом изрекао је ако се јави каква благодат божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земљеˮ).[51] Питање је отворено, а постоји и полемика о томе да ли је ово место интерполација или је пак Данилово писање. Слажемо се са ставом Данице Поповић: „интерполацијаˮ је „по садржини и пореклу обрасца, неодвојива од целине, тачније од топике преузете из аскетске литературеˮ.[52] У складу с тим, Радмила Маринковић вели да је „Драгутин покајник и да због греха према оцу и у својој скромности иде дотле да забрањује да му се после смрти ствара култ, чиме одриче право на престо своме сину после Милутинаˮ.[53] Краљ Теоктист се „у својој скрушеностиˮ, можда слутећи награду, „одриче те награде као што се одрекао и од престола; скрива своје светаштво, као што је у животу крио своја испаштања.ˮ[54] Све се уклапа у покајнички живот Светога – до краја је остао доследан смирењу. Није хтео „саблазнитиˮ верни народ својом „грешношћуˮ – зато и забрањује откривање моштију. Но, свеједно, Бог га је прославио, што биограф и наводи. „Благодат светога Духа, живећи у њему, стварала је његов богољубиви животˮ, и после смрти.
[1] Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, 61.
[2] Старе српске биографије, предговор и редакција Д. Богдановић, Просвета, Београд, 1968, 12.
[3] Д. Богдановић, „Предговорˮ, у: Ханс Георг Гек, Путеви византијске књижевности, СКЗ, Београд, 1967, 9.
[4] Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980, 64.
[5] „Плетеније словесˮ посебан је стил који се огледа у напору проналажења адекватног израза да би се изразила суштина, в. Исто, 65 и в. Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд.
[6] В. исто, 62.
[7] Ђ. Трифуновић, н. д. ~ житије 52; 70, 71.
[8] Р. Маринковић, Светородна господа српска, истраживање српске књижевности средњег века, Чигоја, Београд, 2007, 29.
[9] Старе српске биографије, предговор и редакција Д. Богдановић, Просвета, Београд, 1968, 6.
[10] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима, https://manastirpodmaine.org/sveti-grigorije-bogoslov-pohvala-makavejima/, 28.11.2021.
[11] Свети Григорије Богослов, Реч ХХI: Похвална беседа Атанасију Великом архиепископу александријском, https://svetosavlje.org/sabrane-besede-2/23/, 28.11.2021.
[12] Д. Богдановић, нав. дело, 5.
[13] С литургије Св. Јована Златоустог.
[14] Видети, „LET’S SPEND OUR TIME WISELY! (Bp. Paul of Aleppo, Syria)ˮ,
[15] Фејсбук беседа протосинђела Илариона Ђурице од 10. јула 2019.
[16] Старе српске биографије, предговор и редакција Димитрије Богдановић, Просвета, Београд, 1968, 10.
[17] Петар Дамаскин, Духовна поука I, Рум. филок., том V, стр. 218.
[18] В. Жикић, Исповест ави Јустину Новом Илариона Ђурице, 2020, Београд, 3–4, и в. Т. Јовановић, Хрестоматија, Крагујевац, Кораци, 117.
[19] И. Ђурица, „Адверзалије за богословље спортаˮ, Врњачка Бања, 2020; Ambrosiana serbica, 186.
[20] Ђ. Трифуновић, н. д. ~ исповеданије, 116.
[21] „Псалтир са девет библијских песамаˮ превод А. Јевтића, Требиње-Врњци, 2012, 13 стр., фуснота 7. псалма
[22] О свим цитатима из житијȃ: „Стара српска књижевност IIˮ, Библиотека српске књижевности у 100 књига, Нови Сад, 1970, 333, 334.
[23] Сви цитати из Библије према: Свето писмо Старога и Новога завјета Библија, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 2014; (в. Мар. 9, 35; Лук. 14, 11; Пс. 63, 8; 16, 5; 22, 10; Прич. Сол. 16, 2).
[24] Стара српска књижевност II, Нови Сад, 1970, 336.
[25] Исто.
[26] Исто, 337–338.
[27] Исто, 338.
[28] Исто, 339.
[29] М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд, 1975, 233.
[30] Исто, 340.
[31] Р. Маринковић, нав. дело, 244, 284.
[32] Исто, 284.
[33] „Богословље је веза између Бога и језика. Све молитве имају своју лингвистичку и поетичку димензију. Језик вере је отворен, уметнички, песнички, али и теопоетичкиˮ (И. Ђурица, „Моје лудости проповиједањаˮ, Врњачка Бања, 2018, Аmbrosiana serbica, 187–188). Ову одлику примећују многи истраживачи кад је реч о молитви, в. нпр. Старе српске биографије, н. д., 12.
[34] Иако наизглед у супротности једно са другим (интроспекција и експресивност), експресивност, плетеније Даниловога стила природна је последица Данилове контемплације. Што смо ближи језгру, суштини, то више о предмету казивања имамо шта рећи.
[35] Управо је житије добар проводник за преношење исихастичке доктрине и новог учења, које је у ствари само зумирани човек у Богу, Богочовек. „Нов квалитет добијен је у сабирању и кодификацији наслеђа. Нова је синтеза једног вековног искустваˮ (Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд, 1997, СКЗ, 233); Ђорђе Трифуновић, Азбучник средњовековних књижевних термина, Нолит, Београд 1990, ~ житије, 54.
[36] В. Р. Маринковић, н. д., 285.
[37] Посреди је алузија на „тастова наговарањаˮ и тастову војну помоћ, те и помоћ дела властеле противу оца. Драгутин се мења.
[38] Стара српска књижевност II, библиотека српске књижевност у 100 књига, Нови Сад, 1970, 342–343.
[39] Што упућује на покајни тропар: „Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавчеˮ.
[40] Исто, 344–345.
[41] Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд, 1997, СКЗ, 222.
[42] Исто, 222, 223,
[43] Ирена Шпадијер, Светогорска баштина, Београд, 2014, Чигоја, 84.
[44] Цитати преузети из већ неколико пута наведеног дела, 347.
[45] Вук Жикић, н.д., 2–3.
[46] Види фусноту 15.
[47] Исто, 359.
[48] Исто, 352.
[49] Р. Маринковић, н. д., 285.
[50] 1Кор. 7, 29.
[51] Исто, 359.
[52] И. Шпадијер, Светогорска баштина, Чигоја, Београд, 2014, 85.
[53] Р. Маринковић, н.д., 32 .
[54] Исто, 290.